Cogito ergo sum

Draga Julija.U tisini sve klizi,nasa osecanja i planovi koje smo pravili su sada samo mastanja i neostvareni snovi.

Sve je crno,poput tvoje kose,moj um te doziva,pozivajuci te da se uhvatis za ostatak nase ljubavi,ali oni bivaju prekinuti.

Dok smo posmatrali suve grane kako se njisu i opasno prete nasim zivotima,ti si se bojala da se ne sruse na nas.

Uhvatila si me za ruku,skrivajuci sumnju govorila si da ti je samo hladno.Svet,nasa sudbina je izgleda nasla nacin da se srusi na nas,da nam oduzme sve sto smo nekad imali.

Znam da smo bili zabranjeni,da ti nisi za mene,ali idalje prazne dane trazim u pricama tebe i mene,lepotice i zveri.

Mene,nas nema vise,samo sene uspomene i tragovi,koji su drugi ljudi srusili,izbrisali.Oni su nas ubili,njihova mrznja i zloba.

Oni su svoj napor ulozili u stvaranju savrsenstva,a u tom procesu smo se nasli i mi,zaljubljeni i ludi.

Oni su savrsenu ljubav i slogu doveli do nistavila i smrti.

Sve suze sveta sprala je kisa,vise nisam siguran da li sam uopste plakao,da li sam pao na dno tako bedno i shvatio da zivot nije fer.

Kroz paucinu vracam dane,one srecne kada smo mi bili tim,onaj adrenalin kada te ugledam i tvoje oci koje su me posmatrale kao dete cokoladu.

Sada je vreme da stresemo sve ove uspomene sa nasih tamnih kaputa,da se upustim u bezdan ove patnje kojoj nema kraja,jer si ti to vec ucinila.

Moja draga,obecana.Nisam zeleo da se ovako sve zavrsi,da mi ti izmaknes iz ruku koje su te cvrsto drzale sve one noci.

Nadam se da ces me cekati,tamo negde gde sreca prati nas,izgubljene duse,kojima nije sudjeno na ovom svetu.Tvoj Romeo.