Uvod
Život je igra.Ili si igrač ili igračka.I to je cela poenta našeg života.Vičeš,ali niko te ne čuje.Gledaš ali vidiš tamninu koja naređuje svojim vojnicima da zarobe svetlost,osudivši je na večnu robinju.Boriš se svim snagama da je okusiš,da je shvatiš,ali sreća kuca na tuđa vrata.Moja vrata,od čelika,sa strahom teraju istu,kao da traže tugu i suvu usamljenost ovih dana.Srušiću zidove,vrata,pričaće se o sreći,poznavaću je.Zraci zubatog sunca će obojiti moj život,učiniti me vrednom kada budem spoznala lepotu ljubavi.Njen zaslepljen karakter će me držati blizu radosti.
Ali da li vredi ustati,skočiti u oblake,kada znaš da ćeš jednog dana da plaćaš tvoje trenutke sreće suzama?Da li vredi porušiti sva vrata kada znaš da će hladnoća neometano obuzimati tvoj dom.Sivi oblaci će pustiti koju suzu,tvoj svet će biti nesiguran.Tvoja sudbina je zapisana,njena misterioznost te čini nestrpljivim.Stalno nešto čekaš,nikako da dođe.A kada dođe,onda nećeš znati šta te je ščepalo.Da li ćeš tada srušiti zidove i niz utvrđenja,ili ćeš se ograditi i povući u tamne odaje,čekajući da sreća odustane od tebe?
Tup udarac me po ko zna koji put vraća na hrapavo tlo i tonem u dubinu očajanja da se tortura završi.Sablasni osmesi svih tih ljudi,dusa,mi se rugaju u lice.Shvatam da postajem jedna od njih.Igračka.Shvatam da klecanje mojih nogu i grčevi koji me guraju ka dnu je njima poznato,iz ličnog iskustva.I tako padam zlu u naručje,intezitet mog postojanja bledi,više nije ni bitno ko sam bila,jer sada sam samo jedna od njih.Opirem se,ali opijena svim tim zloćudnim mislima vidim njih,a u njima oči koje pilje u mene slabu i jadnu.Gledam vas,vaša kriva lica plove istim strahom,i svi se mi pitamo.Kada i gde je kraj ovom mazohizmu i nehumanosti?
Zvuk mi ubija sluh,vidno polje se bitno sužava na samo jedno lice.Na njegovo savršeno lice,konture koje odaju izraz nemilosrdne dobrice i sva čar u njegovom opasnom pogledu izbija na površinu vec sledeće sekunde kad sam čula reči : -Volim te.
I tada mi je ostalo toliko vremena da se oprostim od sveta u kom sam našla sreću.Smrt.Njega.I ponovo smrt.Onda sam gutajući mulj shvatila da ću poslednje sekunde provesti u patnji,onoj koju sam čitavog života pružala drugima.Ova patnja koju sam osećala čitavom površinom tela,u svim kostima je plovila mojim krvnim.Ubijala me je jedina osoba koja me je razumela,koja mi je pomagala u neopravdanoj satisfakciji tudjeg očajanja.Ubijao me je on,ljubav moja života,sa razlogom koji je sada postajao senka.I njegov lik je poceo da se muti pred mojim očima.Bol i hladnocu više nisam osećala,ostala je samo prazna olupina mog beživotnog tela.I onda me je zagrlio i u njegovom naručju sam ispuštala poslednji dah i mislila na sve uspomene na njega,nas,samo igrače brutalne životne igre.Ubij ili bivaj ubijen.
Nije bio moja žrtva,njegovo mesto u mom životu je zasigurno mesto lovca koji me je našao u trenucima lične slabosti.On me je podigao visoko kada mi je nedostajala inspiracija.Jednostavno on je moja muza.Upoznali smo se jedne tmurne večeri,u napuštenom kvatru u kom smo oboje videli fanatstičnu lepotu.Bilo je izolovano,a ipak u centru samog grada.Bilo je poput najlepše prašnjave dvorane dugačkih hodnika.Pogledom me je oborioBio je pasivan i delio je sličnu istoriju detinjstva kao ja.Obožavala sam njegove priče.Ni ja,kao i on,nisam uživala u srećnoj ljubavnoj romansi koju mi je pružao i često sam razmišlja da ga napustim,ali uvek sam mu se vraćala.Uvek sam se vraćala u isti krevet pored njega,uvek sam završavala pored njega.Nisam znala da će mi jednog dana slomiti srce na ovaj način.Da ce ga isčupati iscediti.Za njega sam bila samo broj,samo još jedna.Povredio me je.I tada sam znala da je mojoj igri došao kraj.A ipak ne žalim toliko,našu ljubav su činili svi oni ogavni trenuci radosti kojih sam se bojala da će stići.Ali ništa nije zauvek savršeno,tako ni mi nismo mogli da održimo vezu ali šta je tu je.Jedan od nas dvoje je morao da izgubi i to sam bila ja.Ali on je taj koji je izgubio,koji je nastavio da živi sa saznanjem da je voleo,a to sigurno boli više.Kada se setim svega,zapitam se da li smo učinili pravu stvar..Ali strast koju sam osećala u njegovim rukama.Eh za to je potrebno mnogo više od pustih rečenica.Počelo je ovako.
Glasovi su postali dosadni,monotni.Njihov dolazak se zasigurno poklapa sa odlaskom mojih staratelja,odnosno kada su me napustili i ubili jedno drugo.Nekada su pokušavali da me pošalju na nebo,ali bilo im je teško jer su znali da njih čeka sve osim raja.Ne znam ni da li su verovali u Boga,ali ja jesam.Verovala sam i u grehove,ali pošto ih nisam činila nisam imala razloga za brigu da li će mi neko uzvišeni ostaviti gore mesto.Oni su me gurali u tamu,onu lepu baršunastu tamu,u ugao mračne odaje enormne kuće u kojoj sam sama živela.To je bio moj kutak,moje mesto gde sam ja bila ja,sa njima sama.Često su mi govorili da nisam fer,da treba da podelim lepotu i čar tame koju sam osećala,ali odbijala sam tako nešto.Ljudi su zaslepljeni u uverenju da je lepota u slobodi,zelenilu i ostalim glupostima koji su delili skoro svi pripadnici naše ljudske populacije.Niko nije video prelivanje tmurnih boja u zimskim noćima na način na koji sam ih ja gledala.Kapljice kiše bi satima klizile sa lakoćom mojim okorelim prozorima,a zvuk u pozadini,lupanje vetra o drvena stara vrata je bio poput najlepše note.A zvuci mojih,gladnih tuge,glasova bi polako ali zasigurno nadjačavali tu prelepu ideju o samoći.Bila je toliko fantastična da sam u par navrata razmišljala na koji način mogu da pružim tu fatalnu patnju,ali inspiracija mi je bila uveliko potrebna.Nedostaci su me praznili iznutra.Ostala sam duhovno sama sa mojim notama i vokalima visokog glasa,koji je bio žedan za sjajem ružnog pačeta,a nizak je odavao čast u lagodnosti i elanu motiva mog postojanja.Praznina je bila duboka i osećala sam se ušuškano u njoj i sigurno.Tu sigurnost nikada nisam osećala i ona mi je bila potrebna čitavog života.Trudila sam se da ne komuniciram sa ljudima,oni su samo bagra srećnika,izveštačena gomila osećajnih bednika koji su se zadovoljavali leptirićima u stomaku i držanju za ruke.Nekada sam se plašila da sam ja jedina koja je znala lepote ovog sveta.Ali onda sam upoznala i njega,koji je bio možda jedina persona našeg vremena koja je osećala tu strast u tužnom i zaboravljenom.U patetičnom i dubokom.U tajnom i skučenom.Ali nije mu bilo potrebno moje mišljenje,on je želeo još toga svega,jos bola kao da nije dosta.Iznova je činio loše da bi se isto osećao i ja sam to razumela.Ali nisam mislila da će stvarno meni slomiti srce i pustiti da odem gore,da zauzmem svoje dragoceno mesto pored svih tih osoba kojima sam pokazala put ka svetlijem i lepšem,baš kao što su to i želeli.Međutim strepela sam od ideje da će mi se osvetiti i učiniti srećnom.Ali kao da je bitno,uostalom sreću sam našla sa mojim partnerom i okusivši taj sladak i nežan filet,paletu burnih boja i puteva koji su me vodili na onaj glavni-ljubavnika i preljubnika,osetila sam gorčinu i sama sebi sam se gadila.To je to.Sada si kao svi ostali.Sada si srećna,bedna,željna,slaba.Sada si igračka.Na kraju sam i ja postala igračka,moja usta su se zaključala,moje ruke su se osušile,moje noge su grohotom pale na tlo,moj obraz se zakucao o isti.I moji glasovi su utihnuli.Jednom za svagda.
Zamagljenim očima tražila sam sličnost u pustim ulicama mog grada i onoj lepoti u toplom praznom krevetu.Taktikom kameleona sam prolazila kroz život,tražila promene,traćila noći,ali jutra su sve praštala.Skice mog maštanja samo je on video na pravi način,jecajima noćima se samo on divio.Nije me grlio,niti pokazivao slabost.Eh,to je poraz koji mi je nabijao na nos,ja sam živela u senci njegove senke.Kiša je nastavila da pada,ponekad bi sprala neki naš pogled,poljubac,naše zabranjene reči.Nismo želeli da priznamo da smo kliknuli i pokrenuli ista osećanja protiv kojih smo dizali bune i išli u boj protiv svih,on i ja.Sada smo opravdavali takve nehumane činove i slepo slušali otkucaje srca jedno drugog.Dim je maglio moj vid,sada sam u njemu videla tebe.Sunce je svanulo i povelo bele oblake na plavetnilo neba i u njima sam videla tebe.Više nisam bila mašina,mehanizam otresetizma i nesenzibilitizma.Bila sam mašina,mehanizam strofa i linija cvrkutavih sa obećanjima i željama da dođe novi dan kako bih ugledala moj život,moje sve.Lomila sam se u katastrofi koja je dolazila sa svakim tvojim pokretom i uzdahom.Promaja me je udarala u leđa,znajući da se prepuštam tom ružičastom svetu koji sam pokušavala da srušim.Moje misli su izlivale oproštajne rečenice,a krila moje mašte su otkazivala.U kavezu sam i nemo posmatram svoj odraz u ogledalu.Pa ja se smejem,ovo ne smem biti ja,sudim sebi i znam da agonija traje još i neće me pustiti.Neće me napustiti.Neće otići,zalupiti vrata,vratiti me mojim starim navikama i šablonima.Više nisam kameleon.Sada sam se stopila sa grešnicima koji dele osmehe kao da su životi i govore one sebične reči.Volim te.
Naša ljubav je bila zarazna.Toplina koju sam osećala je bila bezdimenzionalna,enormna.Bez njega sam se osećala prazno,neprolazno,zgaženo i izgužvano potpuno.Poput pesme bez reči,mora bez vode,bila sam bez njega.Posečena vetrom na promaji naše romanse puštam sudbini da me uništi.Plašim se da priznam,fale mi dodiri,naša skitanja,hladne noći kada me je držao,stvari koje smo delili,poljupci koji su se slučajno zbivali,pogledi koji bi se ukrštali i govorili više no reči najlepšeg refrena ljubavnih pesama.Fale mi hladne ruke koje bi ugrejao,klecanje koje bi smirio,jecanje koje si stišavao.Možda je to prošlost,ali čuvam je u sebi duboko.I želim da patim,da platim sve srećne trene sa njim.U mojim rukama sam držala ceo svet kada bih ga zagrlila i ceo taj svet je sada prošlost.Možda jedino sto me sada čeka jeste ona stara priča,ja i ja u praznoj kući u slepoj ulici.Slomiću kazaljke,baciću koju reč koja pomno traži vlasnika,a ta reč je sreća.Baciću još koje slovo,jer samo to je preostalo mojoj osakaćenoj duši da mu pruži.A pružila bih mu sve što sam posedovala,ali to je bio samo skup mojih misli na papiru i moje srce.Adrenalin kada bih osetila miris na njegovom glatkom vratu bi skakao poput cena na tržištu.Lutam među svetovima,tražim smisao u bar jednom od njih.Paralela između njega i mene beše neprisna,daleka i odbojna.Bolje nisam mogla da mu pružim,bolje je želeo za sebe.Označena etiketom i okačena kao još jedna lutka njegove predstave truneći sam,u ceremnoiji koju je uživao ,postala krpa.A kao da sam bila išta više.Nisam znala bolje,a on je to grdno želeo.Nadam se da je bolje ščepao i da ga neće nikad ispustiti.
Imam tu jednu senu uspomenu u glavi i sve reči tog dana urezane u istoj.Ustvari reči nije bilo,sem onih glasova koji su pevali novu i lepšu melodiju neke zamišljene pesme.Ubila sam leptira.Spektar boja na njegovim krilima je bio zabluda,halucinogenost.Zašto sam to uradila?Zašto sam uništila čudo naše prirode?Možda mislite da su to glasovi rekli da uradim,ali ne ne.To sam bila ja u izolaciji svojih misli.To je bila spontanost,kontrakcija mišića ruke i čar slobode koju sam mrzela.To je bio samo pokret.A osećaj kada sam to uradila.Bedan.Rastuženo sam cvilila u sebi poput malenog deteta koje je izgubilo omiljenu igračkicu.Tada sam i ja nešto izgubila.Ukočenost.Poštovanje pravila saosećanja i dobrog.Sveukupno dobro.Onaj osećaj kada radite ono sto ne želite,kada zarad tudjeg dobrog gubite glavu radeći ko konji i dobijati ništa zauzvrat.Onaj osećaj kada vam se obraćaju samo kada je korist u pitanju,kao da samo čekaju da iskoriste naš potencijal i pljunu nas izmučene bez istog.Kada samo žele da zgnječe naš trud,jer su ljubomorni na naša postignuća i sposobnosti.Oni su šlajm,poraz čovečanstva,blam za našu prirodu.U skeletima štekaju tuđe,jer svoje nisu mogle da izgrade pa su krali,sitni zločinci dvadeset i prvog veka.Oni su fobija svega što je međunarodno priznato kao čestito i vaspitavano.Oni su bojeni televizijom i propagandom koja propagira nerad i kriminal.Oni su ono čega se svi plašimo.Oni su me naterali da ubijem leptirića,jer su meni oduzeli želju da budem drugačija.Da budem čovek.
Vraćam se uspomeni,poslednjoj na njega,na naš poslednji srećan susret pre naših mnogobolnijih .Bilo je to jedne julske noći kada smo hodali hodnicima njegove klinike.Otišla sam po njega i kada je zatvarao ambulantu vrata su jednostavno počela da bride.Sve okolo se urošavalo na nas,zidovi su pucali i za tren oka bi se zdrobili u neiskoristljiv materijal.Njegov pogled je po prvi put dobio nekoličinu straha,a njegove ruke su se obmotale oko mene.Razni alati su padali sa polica lomeći se u stalkaste komade.Tada se i naša ljubav,potpuno nesvesno,izlila iz čaše i rasula svuda,napravivši poplavu emocija daveći me u njoj.Vukla me je poput sile koja me gura u tamnu materiju i rotacija mojih misli je tada došla do tačke kada sam saznala da nam nema natrag.On je ostao zarobljen u strahu i zabludi da su ovi njegovi poslednji treni sa mnom.A ja,ja sam samo gledala glavu da izvučem.Varnice su se pretvorile u plamen onog trenutka kada su nam se tela dodirnula,za poslednji put.Plamen je poveo sa sobom eksplozije i one su razarale sve pred sobom.Ali mi se nismo dali.Vrištajući sam se uhvatila za njegov macasti beli duks i utonula u njegove reči utehe.Belo mu je tako dobro stajalo.Na njemu bela nije bila samo jedna od boja već paleta svih boja.Odlutavši na drugo mesto shvatam moje misli se roje i mešaju pod uticajem neke čudne centrifuge.Zašta smo zidali naše zamkove kada sve sad beše uzalud.Možda je samo greška u materijalu,jer sudbina je našla način da na nas sve sruši.Još jedna eksplozija,još jedan vrisak,još jedan pogled ka tebi i budjenje svih uspomena.I onda samo mi je bilo važno da znam da neće biti samo još jedan.Da ćemo pisati istoriju na još strana života,da se naša knjiga neće ovako nesrećno završiti.
Režim.Grizem.Vičem.Pizdim.Ležim.Klizim.Plačem.Šizim.Ustajem.Padam.Želim.Gubim.Dajem.Gađam.Delim.Ljubim.
I tako sve je polako počelo da klizi.Naša priča je ostala nezavršena,ali drama tek počinje.Sve je postalo crno,poput njegove kose,moj um ga je dozivao da se uhvati za ostatke naše ljubavi,ali ona biva prekinuta.Naša ljubav je bila samo jedna tragedija koja je privodila kraj.Kroz paučinu vraćam dane kada smo nas dvoje bili tim,kada nam se sudbina zlobno smešila znajući da će oluja da razori nas kao jedinstvo.Da će zavladati emocionalno siromaštvo,ništavilo.Samo individualno ja slomljena i ti podjednako slomljen.Možda smo mi samo broj nesrećnih duša.Sanjala sam o danima kada ćemo opet biti zajedno,kada će naši životi naći put sreće...ali tih dana nije bilo.Svetlost dana postala je tamnija,a kriva linija nešto ravnija.Zaslepljena nadom da je ovo san,da sam sve vreme bila žrtva jednog košmara dani su prolazili čudnovatim tempom.Kiša nije stajala,samo bih ponekad bacila pogled na te zagrljenje ljude i shvatila bih-te uloge su bile naše.
Odlučim.Rešim.Više ne režim.Ustajem.Znam.Čista sam.Ne bežim.Stop.Daj.Dosta je.Znaj.Tačka.Tišina.Prekinusmo.Kraj.
Morala sam da nastavim svoj život.Nisam mogla da se krijem u noćima zbog naše nesrećne ljubavi.Morala sam da stavim tačku na sve to.Tražila sam utehu,ali nikako nisam mogla da se zadržim na jednom mestu.Stoga sam odlučila da krenem na jedno putovanje.Daleko od nas,od bolnih uspomena koje mi je pružio.Onako kliše,kada ne znate šta ćete sa svojim životom,menjate ga.Otišla sam iz svog kraja iz u jednu avanturu.Glamur i romantičnost me je privukla i uvukla u taj svet.Tada jesam osetila slobodu u gradskom životu.Kafići su bili krcati ljudima koju su stalno hitali negde.Ta gužva i užurbanost me je učinila sigurnijom i spremnijom za svakakve avanture.Bila sam deo haosa i urbanosti po prvi put.Boje ovog grada su definitivno bile jednolične danju,ali noću to su bile splet živahnosti i euforije.Pozlaćene prostrane ulice su se ukrštale sa nešto manjim noseći sa sobom žute taksi automobile i semafore na kojima su se zaustavljali prolaznici drugih priča.Grabeći prevozna sredstva hitali su u prašnjavim kaputima daleko daleko.Koracima su gazili dosadu i puštali maštu na volju.Ta simpatična užurbanost je samo mene ostavila iza svih.Uskoro sam se osećala usamljenijom no inače.Želela sam da budem nečega,a ne samo slučajni prolaznik.
Svedok sam bola,patnje i osvete.Svedok sam ljudi bez trunke samopoštovanja.Svedok sam plitkih grešnika.I svi oni dele tamne odaje ovog mesta sa mnom.Svi oni su meni slični,a opet tako različiti.Meni nije mesto ovde,ovo nisu moji ljudi.Posmatram ih,bore se sa svojim mislima koje ih kidaju iznutra.Kriju se,dozivaju pomoć,ali znaju da im ona neće doći.Moje ledene ruke padaju na moje izmučene posečene oči i pritiskaju očne jabučice.Prizor koji vidim je bolan.Uliva mi još više samoće.Želim da zaspim i da se nikad ne probudim.Želim da se otarasim gneva koji laje i reži.Ali želeti je malo,premalo za situaciju u kojoj se nalazim.U rupi emocionalnih fobija,klaustofobično i nekrofobija gušim se u sopstvenoj sramoti.Volim te.Mrzim te.I tako u krug.Postajemo rutina večne mržnje i neograničene ljubavi i strasti.Jedino što nas drži zajedno su draži kada se dodirnemo i splet koji vapimo.Tražimo.Traćimo.Latimo.Platimo.Patimo.Shvatimo.Prekinemo.Zaboravimo.Ili ne zaboravimo,samo se pravimo da jesmo,da je prošlost samo dah koji je idalje težak.Samo zrak koji je zasvetlio našu dušu i promenio boju,posiveo kao ova četiri zida u kojima tražim spas.Tražim ruku koja će me povući ka obali.Tražim izlaz iz mulja i mutnoga.Tražim i tražim i uzaludno se nadam.I u tvojim očima padam.Vajaš sreću sanjaš sivo.A sanjao bi svetlo.Moj ego hrani ovaj očaj.Veto.
Okej,koliko ovo može biti loše?Može li biti još gore?Bolje?Teže?Lakše?Prošlo je podosta,više nisam ni sigurna,neko vreme sam pratila dane pretvoreni u konstantnu bedu,ali nakon nekog vremena nije bilo potrebno naglašavati moju jad nad sudbinom.Konstrujisala sam dane kada bi mi se javio,ali oni beše iluzija.Zaboravio je mene,naša lutanja,sve je to bila laž,a ja osećam njegovu žar u venama i dan danas.Upali svetlo.Živote zgrabi svoje osobine,baci nešto lepo u ove dane,upleti koji dragulj,zapali moju prošlost.I tako ja bejah u metrou,sklanjam se sa ulica da ne bih videla moje stare prijatelje,uživam u šuškanju vetra i škripi vrata koja se naglo otvaraju i zatvaraju.Dole,sve je tako živo,profila ljudi je mnogo,njihovim proučavanjem ubijam dosadne dane.Čitaju knjige,slušaju muziku,koju ponekad i ja čujem iz njihovih malenih,ali jakih slušalica.Neki posmatraju međusobno,poput mene,druge,a katkad i komentaršu.Svađanje,je naravno česta pojava.Ali najviše me pogađaju prokleti srećni ljudi,koji osmesima grabe moju dušu i cede je.Pogledima se miluju,igraju rečima,a ja poput crne mase to upijam i koristim.
Ko sam ja?Lutalica,beskućnik.Ništavilo.Led u mom srcu još uvek beše zaleđen,čvrst.Naučila sam da živim polu mrtva,ali tako sam i jačala,forsirajući emocije da se ugase.Ožiljak tu je,jako urezan i sećam se svega,to je podsetnik na njega negde daleko srećnim životom plovi i na moju braću koja provodi ove dane negde drugde,čekajući znak,dan kada će meni da uzmu sve,neznajući da moje sve sada nije ništa.Niti iko.Ironija jeste toliko intezivna da se tonalitet sam pretvara u sarkazam.Poruke su mi stizale neprekidno od njih dvoje.Uglavnom u imperativu,to su bile pretnje i naredbe.Novac.Novac.Novac...Poput duha krećem se ovim gradom razlomljenih želja za boljim životom.Stadoh.Pogledah gore.I tad pade beli golub ispred mojih nogu.Mrtav.Ili polumrtav kao ja.I šta,to sada kao predstavlja znak od njega?Naravno da ne,budalaština.Njemu je preteško da mi podari pravi dar,pa na mene baca ptice.To sam zasluzila.Ostatke.Mrvice.Ko sam ja?Samo odjek.Samo ostatak.
I to je poslednji glas u mojoj glavi koji sam čula.Nakon toga,sve beše izmaglica,pad u nepoznato.Zavezanih ruku i nogu,potpuno onesposobljena,čujem iz druge sobe svađu mojih najdražih,koji verovatno traže način da produže moje patnje.Htedoh nešto reći,viknuti,ali ništa nije poteklo mojim drhtavim usnama,zalepljenih trakom.Osećam se slomljeno,proklinjem ove trenutke.Izlaze iz sobe,držeći nož i palicu u rukama.U tom trenu suza poteče iz mog oka koji neverice gleda smrt u oči,želeći da je gurne,sabije.Grabe me,ruše na suvo tlo.Skičim,jecajima ugušujem patnju,fizičku i psihičku.Želim da zaboravim šta znači ljubav,sreća,jer toliko je želim sada.Kotrljam se,po podu,tražeći način da ustanem,padam opet,ali ovoga puta udarena parčetom drvetom po rebrima.Osećam srce,koje brzo pulsira tražeći delić mog tela u koji može da se sakrije,gde će biti sigurno.Hvata me za gušu,pritiska moj tanan vrat.Diže me visoko,noge mi bejahu u vazduhu tada.Osećam se još slabije,krhko.Tada,bas tada,pesnicom mi lomi vilicu.I baca me opet na pod.Ovim padom,sam okusila lomljenje kostiju,zglobova,grčenje i kontrakcije mišića,pucanje tetiva.Naprsla sam na pola.Pogledom klizim na ostatke mojih delova tela i uočavam lokvu krvi.Ponovim u sebi,ostani pri svesti,jer ovo su možda tvoji poslednji trenuci pre nego što tvoja duša napusti ovo beznačajno telo.Bacaju me poput jednog na ulicu,nazad na taj izbečen asfalt.Kašljem krv,i ne osećam svoje telo koje se smrzava na hladnom tlu ove ulice.Moj život je sada verovatno zgažen,protraćen na šta? Provodeći dane skupljajući komadiće moje razarene duše i analizirati taj postupak.Kao da sam hidroliza.Ili elektroliza.Ili šta god,nikad nisam volela hemiju.Osim one koju sam imala sa njim.I želim da zaboravim sve to.Kao da je samo bajka koju sam čitala i preskakala redove.Kao da je samo kartonska kutija koju sam šutnala i pocepala.Oprez neki,upustvo za korišćenje,ništa nisam dobila.Niti na nebu piše,ni na pesku.Možda je i pisalo,ali voda je sprala sve.Samo ovaj truo osećaj nikad neće.Recite im.Viknite.Mrtva sam.Sve je nestalo,moje postojanje je misao.I plakaću,vikaću u sebi,uništiću ove glasne žice.Nema tajni.Nema priče koju niste čuli.I neka padne ovaj kamen sa ovog srca,jer sada ispuštam poslednje glasove.Zatvorivši oči,napregnuh sluh i čuh brz,napet korak u mom pravcu.Budim se u nekoj beloj prostoriji i svetla bejahu uperena u mene,kao da sam na pozornici i spremam poslednji korak,poslednju tačku,sviram poslednju,duboku notu,ispuštam poslednji izdah.Nisam imala dovoljno hrabrosti da otvorim oči,jer sam znala da nisam trebala da preživim ovo.Ali tad setih se visokog čoveka,koji me je pre par trenutaka jako obgrlio rukama i odveo negde.Predpostavljam da je to negde sada i ovde.Odlučih.Otvorih oči.I tako padam zlu u naručje,intezitet mog postojanja bledi,više nije ni bitno ko sam bila,jer sada sam samo jedna od njih.Opirem se,ali opijena svim tim zloćudnim mislima vidim njih,a u njima oči koje pilje u mene slabu i jadnu.Gledam vas,vaša kriva lica plove istim strahom,i svi se mi pitamo.Kada i gde je kraj ovom mazohizmu i nehumanosti?
Zvuk mi ubija sluh,vidno polje se bitno sužava na samo jedno lice.Na njegovo savršeno lice,konture koje odaju izraz nemilosrdne dobre duše i sva čar u njegovom opasnom pogledu izbija na površinu vec sledeće sekunde kad sam čula reči : -Volim te.
I ne,on me nije ubijao.On me je spašavao,krpio.Borio za moj život,panično pratio krvarenja prouzrokovana udarcima.Svakim njegovim dodirom,osećala sam blaženu bol,pritisak koji me je naveo da vrištim.Mi smo srodne duše.Ili smo to bili pre nego što sam je izgubila.Sve bih mu sad dala i ovaj poslednji dah,ali nešto u meni je željno borbe,ono vidi neku varijaciju u kojoj sam ja srećna.U kojoj sudbina je svetla,toliko da je prozirna.Borim se za vazduh neželeći kraj.Visim na litici,držim se za njega,klizim ali grabim krajeve njegove tkanine.Ne puštam ga.Ni sada,niti ću ikada.Samo želim da znam da i on oseća isto,da naša ljubav nije laž,da je trajna i večna.-Ne puštaj me.
I tada,sve se nekako sklopilo.Ljubav.Strah.Mržnja.Usamljenost.Patnja.Sreća.Tuga.Depresija.Bol.Bes.Poricanje.Prihvatanje.Početak.Kraj.Da li je kraj?Znam samo jedno,i za to se držim,to me drži živom,to spaja moje telo i dušu.I ja tebe.Više.
Ne vidim svetlost.Vidim tamu,produžetak bola koji je cepa.Bejah na vrhu litice,klizeći dok se kamenje drobilo i gutalo me u provaliju.Obuzima me,život odustaje od mene i prepušta me njegovom suparniku-smrti.Vrtim se u krug,čas mi lomi krila,čas me baca u iskušenje da ću pasti.A sada,pušta vetar,i dok mi bije u leđa oduzima mi svest,briše tragove samokontrole.Ali to bejahu samo tragovi.Pesak mi leti u oči i neka čudna lica ugledah pritiskajući kapke.To su ta kriva lica,koja me vode u svetlo,drže me za ruke potpuno staloženo i smelo,kao da su okusili njenu čar i fantaziju koja može da pruži.Ili grešim,što i nije potpuno strano,čudno.Možda je svetlost varka,samo mamac koji će me ščepati i osuditi moju dušu na večnu patnju.Ne želim da znam šta je tamo iza,možda samo neka asocijacija.Koga lažem,umirem od želje da probam taj slasan ukus nepoznatog gorkih linija straha koje se nalaze duboko ispod slojeva lične radoznalosti i optimizma.Dosta je.Sada znam šta želim.Želim da zakoračim u svetlost.Umesto toga,tama me privuče ka njoj,nasilno i brzinom svetlosti koju crpi.Pustila je svoje zrake,otvorila mi oči.Tama se pretvorila u stazu kojom sam putovala već neki broj godina.Tek što sam razočarano izdahnula,instiktivno sam se podigla iz ležećeg položaja i ugledala njega.Trepnula sam,jednom,pa još jednom,jer sam još uvek bila skeptična gde se nalazim.Ugledavši opet njega,njegove tamne oči koje me greju,prelepo struktuirane usne koje su počivale na mojima prelepih meseca mog života i njegove snažne ruke koje su me milovale poput najmekanijeg plišanog zeku,pomislih da sam ipak,možda,samo možda,mrtva.
Vučem konce i približava mi se tvoj lik.Pod sjajem ove noći vidim ti u očima,da želiš da se nikad ne završi.Kao balzam,kašmir,tvoji mekani obrazi se skupljaju dok se tvoje pomodrele usne šire u iskren osmeh.Tvoj miris,spolja svež,vešto skrivajući prijatne tonove lavande i gorčinu grejpfruta,celokupno meni nudi toplinu koja izbija iz mošusa i sandalovine.Zavij me,poljubi me,ne puštaj me.Malaksalo i slabo,prepuštam se tebi,jer ti si ona karika za opstanak koja mi je nedostajala i sada izmiče kontroli.Ti mene kontrolišeš.Volim to,uživam u ljubavi koju mi pružaš s nežnošću koja klizi po mojoj koži kojoj takodje fali taj hladan dodir tvojih ruku.Poput marionete,okrećeš me,grliš i jako držiš.Osećam se posebno,srećno.Osećam se kao neko i nešto,neko ko ima tebe Es.To mi je dovoljno,to mi je potrebno.Bliži smo zvezdama no ikada.Način na koji me gledaš,na koji se smeješ,baca sve,sve oko mene,sve u mojoj prošlosti u zaborav.Sa tobom živim amneziju loše prošlosti,koja je samo album sa slikama,koje se čine tako daleke,kao da to nisam bila ja.Ta osoba,ta Aci na slici,to nije ona koja sada ima osobu za koju diše,koja je njen ceo svet i više.I koja je cena ovoga,ovog osećaja koji me pokreće motorno,lučeći endorfin dok hipotalamus zajedno sa srcem zna da me je ščepala ljubav.Ježim se dok mi prilaziš,draži mojih čula se aferentnim vlaknima penju uz kičmu,provodeći impulse do mog mozga.I sada,kad te vidim,čujem,osećam,dodirujem jagodicama prstiju znam to je to.Živim snove.
Dve najlepše zvezde na nebu su i ove noći bile sa mnom.
One su obasjale čitav svemir i ugasile moje sumnje da postoji ovakva ljubav.
Sa njim se ne plašim ničega.Jednostavno svet sa njim je bajka.I večeras ću u svom zamku pustiti snove u realnost i realnost u snove.Kroz prozor ću pogledati i kad budem čula tišinu,znaću da i on negde daleko spava i misli na mene.A kad budem videla kazaljke koje se poklope biću još srećnija,jer ću se tada setiti svih trenutaka kada me je nasmejao i kada me je držao za ruku,kada bi mi šapnuo da me voli i kada smo zajedno gledali u zvezde.On zna sve moje tajne.Zna kako se osećam u kom trenutku i zna mene,pravu mene.Za nas dovoljan je samo pogled.I da ne pričamo istim jezikom komunicirali bi kao sijamski blizanci.Znas zasto?Zato sto ga volim,želim,obožavam i isto tako ludim za njim.Hoću da mu kažem još dosta toga,ali nekako mi reči ne pružaju odgovarajući materijal koji sam spremila u srcu.Tu je on,u svakom obliku,prostoru i vremenu i uvek će biti deo mene.On je moja prva ljubav,ono što mi je falilo u životu.Ne mogu da kažem da sam sanjala ovakvu ljubav zato što nisam znala da je ovo moguce.Ova posvećenost,lojalnost,zbunjenost,ludost,poverenje,otvorenost,naklonost,jedinstvenost.Ali sada kada ga imam znam jedno.Nikada ne želim da ga izgubim.Nikada ne želim da ga sanjam a znam da ga nemam na javi.Nikada ne želim da se okrene i kaže mi da je gotovo,jer za mene nikad neće biti.Mogu da prođu i meseci i godine,cak i decenije on će i dalje biti tu. Volim da plešem jer time pokazujem svoja osećanja.Volim da pišem jer isto to mogu da uradim i u obliku reči i rečenica,ali ljubav prema njemu samo on može da je oseti,jer je neopisivo enormna,dosiže beskrajnost.I on to zna.I samo to je bitno.Samo mi odgovori na jedno pitanje. -Koliko ima zvezda na nebu?
Kuda tako žurno,moj ratniče,hodiš?Tražiš ljubav,crpiš je.Boriš se za nju,za mene,za nas.Vučeš me za rukav,ja te slepo pratim.Hodim brže,glasnije,smejem se,brojim sate,dane,uspomene i sve to čini mene srećnom.Mnogi su se pitali šta je to ljubav.Da li je slepa ili nam otvara oči u neki novi i lepši svet.Da li je njen produkt zbunjenost ili bistroumnost i poznavanje njene prirode.Za mene to je pobeda mašte nad razumom,faktor koji me gura napred,nešto što je toplo i nežno.Večna anestezija,poezija čula,uvek negovana,uvek potrebna.Nadjačava skupi bes,nema prostora za njega.Suzbija ga.I šta vredi,pričati o njoj,ako je ne razumeš,ne poznaješ.Šta vredi,ako si volela nesrećno,bila njemu krpa.Šta vredi da mi pričaš,kada to nije ljubav,već želja da imaš nešto što beži.Mene moja ljubav vuče za rukave i dan danas.Neumorna je,konstantna.
Šetala sam sa njim,držala ga za uobičajeno hladne ruke.Oči su mu suzile od vetra koji je tukao sve pred njim.Jesen je pustila korenje u našim krajevima.Žuto lišće je prekrilo travnate površi po kojim smo koračali.Prošlo bi sedam koraka i njegove usne bi se predale mojima.Njegove ideje su neuobičajene no ikad ičije.Podelio je jednu sa mnom : -Zamisli sada te gurnem u ovo lišće i mi se tako valjamo.
Mahinalno upitah ga : -Ma da li bi smeo?
Nije ni pogledao na te ljude koji žure nekud ovo veče.Nije ni mario što je nula stepeni i što njegove suze nastavljaju da klize niz njegove obraze.Gurnuo me je na mekani pokrivač žutih listova narandžasto vatrene nijanse i legao preko mene.Počeli smo da se smejemo,da vučemo našu ljubav te jesenje noći.Ljudi su nas posmatrali,bilo sa gađenjem,dozom zavidnosti ili nečim drugim,nebitno.Jedno znam,samo to,za to se kačim i stežem jače.Ljubav smo ti i ja.
Bio jednom jedan pesnik.Želju da nađe ljubav bila je kao u mornara koji silno želi da zavlada morem,i smiri volne koje se lome o kamene stene.Našoj ljubavi nema kraja.Našim pogledima struje varnice,njegove trepavice se spuštaju niz moje obraze,dok se usne spuštaju na moj vrat počivaju na njemu,mirno i stidljivo.Nama nije potrebno verbalno iskazivanje,jer tvoja facijalna ekspresija govori meni sve.Svaki tvoj mišić tumačim kao gest,svaku tvoju reč čujem kao pesmu.Svaki tvoj pogled je svetlucav,a ipak nekako dubok i ozbiljan.Sumoran mir vlada kada tebe nema,a ipak nemir plovi mojim strahovima i koleba me iznutra.Sunca nema,ne sme da prkosi mesecu koji me čini tako usamljenom.Bledo reži na ono što imamo mi,zvezde bune se,traže nam manu.Kao da traže kap vode u mrtvoj pustinji ili trag nade u lešu.Posiveće,potamneće,stopiće se sa okolnom hladnoćom koja ih razdvaja,dok mi bivasmo i bivaćemo uvek jedno,jedno do drugog,jedno sa drugim.Mi i jesmo jedno.Jedan tihi glas,jedno snažno - Volim te!Jedan beli osmeh,jedno srce koje tuče za dvoje.Splet tvojih misli je usko povezan sa mojim.Osećam tu konekciju među nama,iako je nevidljiva i dublja.Moje misli me umaraju,želim da te vidim.I brinuću se,mamiću svaki osmeh lica tvog,jer moja najveća želja ostaće uvek ista.Bio jednom jedan pesnik.Želju da nađe ljubav bila je veća od bilo koje druge,osim jedne.To je bila želja da ti budeš srećan,da mirno spavaš i živiš snove.
Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.rs i možete početi sa blogovanjem.
Zivot je igra.Ili si igrac ili igracka. |
Permalink |
Dodaj komentar |
Trekbekovi (0)
...
