Cogito ergo sum

Mislim dakle postojim.Volim.Zelim.Znam.Govorim.Gledam.Cujem.Osecam.Pisem.
Znaci postojim.

Pakao

aci | 05 Maj, 2011 22:34

Vidim tamne,naglasene reci od kojih me jeza prolazi kroz citavo,krhko telo.
"Vi sto ulazite-ostavite svaku nadu." Nada?Bez nje smo samo gomila mesa,kostiju i krvi,olupina bez unutrasnjeg napona koji nam daje nadu da guramo dalje.Upravo upotrebih tu rec,nadu,koja poput glavnog faktora za prezivljavanje sada odjednom,mi ne znaci nista.Razni glasovi,strasni i zestoki urlici tih jadnih dusa mi zamagljuju vid i prepustam se bezdanu da me nosi gde god.

Udar groma me vraca iz snova,kosmara podstaknutih prizorom od pre svega nekoliko minuta.Osecam strah u grudima i ono osecanje kada znate da je smrt bolja od ovog,maglovitog mesta.Smrt?Da li sam ja uopste ziva?Kako da definisem moje ocajanje da se ovo zavrsi? Vecna oluja mi bije u ledja,opterecena emocionalnim teretom sramotnih razvratnika.Ljubav je oruzje koje je dovelo ove duse do smrti,do vecne patnje i nezaustivog bola.U trecem krugu,kise,grada i leda vecnog koji nemilosrdno tuce gresne duse i rusi ostatak zudnje na njih,na prozdrljivce.Sporim koracima prolazim pored blatnjavih tela koja u ocajanju traze jos bola,kao da im nije dosta.Idem dalje sa mukom koju delim sa gresnicima ove slike.Na njoj su poput kontrasta tvrdice i rasipnici,podjednako gresni oronulim grudima guraju velike kamene gromade i klicu grehove drugih slusajuci sopstvene.Sam prizor neracionalnih dusa koje se sudaraju na dva kraja iznova i iznova me je oterao dalje u mocvarnu oblast.Sve nize i nize,silazim u nove predele potoka koji se uliva u sivu mocvaru ispunjena ponizenim i nagim ljudima kidajuci meso zubima,rukama i golim grudima udarajuci jedne o druge.Na dnu tog prljavog jezera su lenjivci,nesposobni ili dokoni zivota koji se srusio na njih,kao oni na tlo Stiksa.

Nesto nije u redu,tup udarac me obara na hrapavo tlo.Kasljem mulj besna,potpuno svesna da sam izgubljena,da sam zagrizla mamac i tonem dok tisina obuzdava sve sem mog klecanja i uzdaha koji u pokusaju da izrekne neko slovo pocinje da nestaje.Zmarci,a zatim grc me obuhvataju celu,mucni napor me vraca nazad i zamalo,ali ne,ova tortura me nadjacava.Sklapam oci na tren i vec sledeceg ustajem."Ustasmo!" govorim krvavim nogama.Zatvorena u nemi kavez,sablasni osmesi mi se rugaju dok padam u narucje zlu.Opirem se,ali opijena zlocudnim mislima vidim stakla,ogledala i u njima bolne oci koje pilje u mene slabu.Gledam vas,vasa kriva lica koja plove istim strahom,kada i gde je kraj ovome,ovom mazohizmu i nehumanosti.

Odjednom zvuk ubija mi sluh,krv mi se ledi dok drhte tavanice terajuci slepe miseve,skoro slepe ko nada koju sam jos odavno trebala da ostavim pred vratima u ovaj svet.Prostor oko mene se skuplja,guzva me polako i znam da kraj je blizu.Ali ne!Ako me rupa proguta,u patos da tonem jos nize,iako sam dno dotakla ima jos,ima li spasa?Na rubu te rupe znam da to je zamka i ovog sveta sav strah spoznajem u trenu kad jak osecaj gadnog kraja mi daje znak da skacem u nepoznato.I padam,suze se lede,udovi ukoceni bivaju baceni zajedno sa ostatkom smrvljenog tela u bezdan.I tada tresnuh o belo.

Zbunjeno vapim,moj bledi izraz lica,poput oblaka odaje preplasenost.Nepoznata ruka mi dotice rame,isceseno i krvavo,nefunkcionalno se naprezem da okrenem ovu olupinu oko ostataka moje duse.Svetlost me obasija,zraci se pruzaju do mene i uhvativsi se za smele ruke spasa napustam pakao ne osvrcuci se zaslepljena nadom da je kraj. 

 

 

Zivot je igra.Ili si igrac ili igracka. | Permalink | Dodaj komentar | Trekbekovi (0)

 
Powered by blog.rs